Чињеница да Немачка намеће једну контрапродуктивну политику ствара врло опасну политичку динамику.
Моја нова књига, Финансијски потреси у Европи и Сједињеним Америчким Државама, [1] покушава да објасни и, колико је могуће, предвиди исход кризе евра. Она прати исту линију као и моје остале књиге: садржи допуњену верзију мог концептуалног приступа и примену тог приступа на одређену ситуацију, и представља експеримент у реалном времену за тестирање ваљаности мог тумачења. Закључци нису комплетни јер је криза још увек у току.
Још увек се налазимо у акутној фази кризе; опасност од краха глобалног финансијског система није прошла. У овој књизи изложио сам план који би одмах поправио стање глобалних финансијских тржишта, али он није усвојен.
Мој предлог је да искористимо Европски фонд за финансијску стабилност (ЕФФС), и организацију која је из њега проистекла – Европски механизам за стабилност (ЕМС), како би се Европска централна банка (ЕЦБ) обезбедила од ризика солвентности свих новоиздатих италијанских или шпанских државних обвезница које би они могли да купе од комерцијалних банака. [2] Банке би онда могле да држе те хартије као еквивалент готовине, што би омогућило Италији и Шпанији да рефинансирају своје дугове са око један одсто. За Италију би, на пример, трошкови задуживања били смањени, уместо да порасту са садашних 4,3 одсто. Тако би се њен дуг довео на одрживи курс и она би била заштићена од претње предстојећег грчког банкротства. Тај план сам назвао Падоа Скјопа, у спомен на мог пријатеља који је допринео стабилизацији италијанских финансија деведесетих година и инспирисао овај предлог. План је прилично компликован, али је правно и технички постојан. У књизи га описујем детаљно.
Европске финансијске власти одбациле су овај план због Дугорочне операције рефинансирања (ДОР) Европске централне банке, којом се пружају неограничене количине ликвидности европским банкама – не самим државама – на период до три године. Тиме се омогућава италијанским и шпанским банкама да купе обвезнице својих земаља и уђу у врло профитаблилни „кери трејд“ – где се неко задужује са ниском каматом да би купио нешто што доноси високу камату – са тим обвезницама, практично без икаквог ризика, јер уколико државе банкротирају, банке ће свакако бити несолвентне.
Разлика између ова два плана је у томе што би мој план обезбедио моментално смањење трошкова задужења за државе, док план који је усвојен држи земље и њихове банке на рубу потенцијалне несолвентности. Нисам сигуран да ли су власти свесно пролонгирале кризну атмосферу како би се одржао притисак на тешко задужене земље, или су их на тај потез навела опречна гледишта која се другачије нису могла помирити. Као следбеник Карла Попера, логично је да се определим за другу алтернативу. Питање која интерпретација је тачна није неважно, јер је план Падоа Скјопа још увек доступан и може се спровести у било ком тренутку, докле год преостала средства ЕФФС нису одвојена за нешто друго.
У сваком случају, Немачка је та која диктира европску политику, јер у време кризе повериоци воде коло.Невоља је у томе што ће мере државне штедње које Немачка хоће да наметне другим земљама гурнути Европу у дефлаторни дужничку замку. Смањивање буџетског дефицита потиснуће и зараде и профите, доћи ће до економских контракција и пада пореских прихода. Тако ће дужничко оптерећење, тј однос акумулираног дуга према БДП-у, заправо порасти, што ће захтевати додатне резове у буџету, и тако покренути зачарани круг.
Наравно, не оптужујем Немачку да ово ради из лоших намера. Она искрено верује у политику коју промовише. Немачка је најуспешнија европска привреда. Зашто да и остатак Европе не буде такав? Али то је неизводиво. У затвореном систему попут евро клиринг система, не могу сви истовремено да буду повериоци. Чињеница да Немачка намеће једну контрапродуктивну политику ствара врло опасну политичку динамику. Уместо да зближава државе чланице, ово ће их натерати да се међусобно оптужују. Постоји реална опасност да ће евро нарушити политичко јединство Европске уније.
Еволуција Европске уније следи путању која подсећа на циклус процвата и пропасти или на финансијски мехур. То није случајно. Оба процеса су „рефлексивна“, то јест, како сам другде наводио, углавном их покрећу грешке и заблуде.
У фази процвата, Европска унија је представљала нешто што британски психолог Дејвид такет назива „фантастичним објектом“ – нестварни али привлачни предмет жеље. То је био савез народа заснован на принципима демократије, људских права и владавине закона, којим не доминира ниједна држава или нација. Овај савез је стваран постепеним друштвеним инжењерингом под руководством далековидих државника, који су схватали да им сам фантастични објекат није надомак руке. Они су постављали ограничене циљеве и чврсте рокове, а затим мобилисали политичку вољу за један мали корак напред, врло добро знајући да ће, када га начине, његова неадекватност постати очигледна, што ће захтевати наредни корак.
Тако је Европска заједница за угаљ и челик постепено трансформисана у Европску унију, корак по корак.Током периода процвата, Немачка је била главни мотор. Када је совјетска империја почела да се распада, Њемачки лидери су схватили да је поновна унификација њихове земље могућа само у оквиру уједињенији Европе. Била им је потребна политичка подршка других европских сила, и због тога су били спремни да жртвују много тога. У преговорима, били су спремни да дају мало више и да говоре мало мање од других, што је олакшало споразум. У то време, Њемачки државници тврдили су да Немачка нема независну спољну политику, већ само европску политику. Тај процес – назовимо га процватом – кулминирао је Мастрихтским уговором 1992. и увођењем евра 2002. Затим је наступио период стагнације који се претворио у процес дезинтеграције након краха 2008.
Евро је био непотпуна валута и његови творци су то знали. Мастрихтским уговором успостављена је монетарна унија без политичке уније. Евро је имао заједничку централну банку која је обезбеђивала ликвидност, али није имао заједнички трезор који би могао да изађе на крај са ризиком солвентности у време кризе. Међутим, његови творци су имали разлога да верују да ће се, кад дође време, предузети даљи кораци ка стварању политичке уније. Али евро је имао још неке недостатке којих његови творци нису били свесни, и које ни данас у потпуности не разумеју. Ови недостаци допринели су покретању процеса дезинтеграције.
Зачетници евра ослањали су се на једну интерпретацију финансијских тржишта која се показала нетачном у крах 2008. Конкретно, били су убеђени да само јавни сектор може да произведе неприхватљиве економске дисбалансе; невидљива рука тржишта ће кориговати неравнотежу коју производе берзе. Уз то, веровали су да су мере осигурања које су увели против неравнотежа у јавном сектору довољне. Тако су третирали државне обвезнице као хартије без ризика, које банке могу да купе и држе без одвајања капиталних резерви за њих.
Када је евро уведен, ЕЦБ је третирала државне обвезнице свих земаља чланица као једнаке. То је банке навело да навале на обвезнице слабијих земаља како би зарадиле још неколико базних поена, јер су приноси таквих обвезница били нешто виши. То је довело и до приближавања каматних стопа. Ово је, с друге стране, изазвало разилажење економских учинака. Немачка је, борећи се са оптерећењем реунификације, спровела структурне реформе, првенствено на тржишту рада, и постала конкурентнија.Друге земље су због нижих каматних стопа доживеле процват некретнина, што их је учинило мање конкурентним. Тако је увођење евра изазвало разлике у конкурентности које је сада толико тешко исправити. Банке су оптерећене државним обвезницама мање конкурентних земаља, и оне су од безризичних хартија постале најризичније.
Црвена линија је пређена када је новоизабрана влада Грчке открила да је претходна влада варала и да је национални дефицит много већи него што се мислило. Грчка криза је открила највећи недостатак Мастрихтског споразума: није било начина да се исправе грешке у организацији евра. Не постоји ни механизам да се чланице приморају да плаћају европски дуг, нити механизам за напуштање евра; а државе чланице не могу да прибегну штампању новца. Одредбе ЕЦБ стого јој забрањују да одобрава позајмице државама чланицама, иако може да кредитира банке. Тако је спас Грчке пао на плећа другим државама чланицама.
Нажалост, европске власти нису добро схватиле како заиста функционишу финансијска тржишта. Требало је комбинују све доступне податке о кретањима тржишта, јер, како тврди економска теорија, финансијским тржиштима владају утисци и емоције и она се гнушају неизвесности. Да би се обуздала финансијска криза, потребно је чврсто вођство и обилни финансијски ресурси. Али Немачка није желела да постане касица прасица за лоше дужнике. Самим тим, Европа је увек све радила премало и прекасно, и грчка криза се погоршавала. И обвезнице других тешко задужених земаља попут Италије и Шпаније захваћене су истом заразом – тј због пропасти у Грчкој морале су да плаћају веће приносе. Европске банке су претрпеле губитке који нису показани на њиховом билансу.
Немачка је додатно отежала ситуацију наметањем драконских услова и инсистирањем да Грчка треба да плаћа пенале на кредите које су обезбедиле Немачка и друге државе. Грчка привреда се срушила, капитал је побегао и Грчка никако није успевала да испуни услове из пакета помоћи. На крају је Грчка постала очигледно несолвентна. Немачка је онда додатно дестабилизовала ситуацију захтевајући да приватни сектор суделује у спасавању. Тако су ризичне премије на италијанске и шпанске обвезнице скочиле до неба и угрозиле солвентност банкарског система. Власти су затим наредиле да се европски банкарски систем рекапитализује. То је био цоуп де граце. Тиме су банке биле подстакнуте да смање задужење обустављајући кредите и продајући ризичне државне обвезнице, уместо да продају деонице по нижој цени.
Тако смо се нашли ту где јесмо. Кредитни крах почео је да се осећа у реалној економији у последњем кварталу 2011. ЕЦБ је затим почела да спушта камате и да агресивно повећава биланс купујући државне обвезнице на отвореном тржишту. План ДОР је растеретио банкарски систем, али се италијанске и шпанске опасно љуљају између одрживог и неодрживог стања.
Шта нам предстоји? Погоршање економске ситуације и политичка и друштвена дезинтегрција узајамно се подстичу. У фази процвата, политичко руководство било је покретач интеграција; сада европски лидери покушавају да очувају статус кво, који је очито неодржив. Споразуми и закони који би требало да буду помоћна средства, претворени су у чврсте стубове. Мислим на члан 123 Лисабонског споразума, који забрањује ЕЦБ да директно позајмљује новац државама чланицама. Немачке власти, нарочито уставни суд и Бундесбанк, чврсто су решене да се држе правила која су се показала неизводивим. На пример, уско тумачење члана 123 није дозволило Немачкој да искористи своја специјална права и допринесе плану спасавања Г20. То је пут у распад. Они који сматрају да је статус кво неиздржив и који активно траже промене, поводе се за антиевропејство и ксенофобни екстремизмом. Оно што се данас дешава у Мађарској – где једна странка крајње деснице захтева да Мађарска напусти ЕУ – само је увод у оно што следи.
Перспектива је заиста мрачна, али мора постојати начин да је избегнемо. На крају, историја није унапред зацртана. Ја видим алтернативу. Потребно је поново открити Европску заједницу као „фантастични објекат“, који је био толико примамљив када је био пука идеја. Тај фантастични објекат био нам је скоро на дохват руке, док нисмо скренули с пута. Власти су заборавиле да су несавршене, и почеле су да се држе статуса кво као да је у питању нека светиња. Европска унија као реална творевина једва подсећа на онај некад тако примамљиви објекат. Она је толико недемократска да су бирачи гневни, и толико тешка за управљање да не може да изађе на крај са кризом коју је створила.
Ово су недостаци које треба исправити. То би требало да буде изводиво. Једино што треба да урадимо јесте да поново потврдимо принципе отвореног друштва и схватимо да владајући поредак није уклесан муњом у камену и да се правила морају исправити. Морамо пронаћи европско решење за кризу евра, јер би национална решења довела до распада Европске уније, а то би било катастрофално; али исто тако, морамо променити и статус кво. Таква би врста програма могла подстакнути тиху већину која је незадовољна и дезоријентисана, али у души још увек проевропска.
Када погледам свет, видим људе који теже отвореном друштву. Видим то у Арапском пролећу, у разним афричким земљама, видим комешање у Русији, па чак иу тако далеким земљама попут Бурме и Малезије.Зашто не иу Европи?
Да будем мало конкретнији, предложићу нацрт европског решења за кризу евра. Ради се о маневру из две фазе, сличном оном који нас је извукао из краха 2008. Када аутомобил почне да проклизава, прво треба да окренете волан у правцу клизања, па тек када повратите контролу можете да промените правац. У овом случају, прво морате наметнути строгу фискалну дисциплину дефицитарним земљама и подстицати структурне реформе; али потом морате пронаћи неки стимуланс који ће вас извући из зачараног дефлаторног кола – будући да саме структурне реформе то не могу. Стимуланс мора доћи из Европске уније, и мора бити гарантован и удружено и појединачно. Он ће највероватније имати везе са еврообвезница, у овом или оном облику. Међутим, важно је унапред зацртати решење. Без јасног плана, Европа ће се вртети у све ширем врзином колу, у којем се економско слабљење и политичка дезинтеграција међусобно подстичу.
__________
Напомене:
[1] PublicAffairs, 2012.
[2] ЕФФС је од маја 2010. финансиран од стране 27 чланица ЕУ како би решавао проблеме европског дуга. Европска централна банка је основана 1998. да би надзирала монетарну политику 17 чланица еврозоне и одржавала стабилност цена у Европи. И ЕФФС, који одобрава кредите државама, и ЕЦБ, која даје кредите банкама, тема су интервјуа са Клаус Реглингом, директором ЕФФС, у New York Review of Books http://www.nybooks.com/articles/archives/2012/feb/23/europe-firepower-there/ од 23. фебруара.
Повезан садржај