Москва - Ексклузивно преносимо текст Владимира Путина „Русија се сабира: изазови на које морамо одговорити“ у коме је суштина његовог предизборног програма.
4. марта ће грађани Русије изаћи на биралишта, да би изабрали Председника државе. Тренутно се у друштву воде многе дискусије о томе.
Сматрам за потребно да изнесем свој став по низу питања, која ми се чине важним за ширу расправу. Са каквим ће се ризицима и проблемима Русија суочити? Какво место треба да заузмемо у глобалној политици и економији? Да ли ћемо само посматрати како се ситуација развија или ћемо и ми учествовати у дефинисању правила игре? Захваљујући којим ресурсима можемо ојачати своју позицију и наглашавам – обезбедити стабилан развој. И то развој који нема ништа заједничко са стагнацијом.Јер у савременом свету, стабилност је тековина која се може заслужити, зарадити само упорним радом, показујући отвореност за промене и спремност за зреле, промишљене и срачунате реформе.
Проблем Русије који се увек изнова понавља кроз историју је тежња дела њене елите ка скоковима, ка револуцији уместо ка постепеном развоју.Међутим, не само искуство Русије већ и искуства из целог света показују погубност историјских скокова: трчања пред руду и разарања без изградње.
Томе је супротстављена друга тенденција – склоност ка летаргији, ка нераду, неконкурентност елите и висок ниво корупције. Притом, у свакој згодној прилици „револуционари“ буквално пред нашим очима постају „самозадовољна господа“, која се противе било каквим променама и ревносно чувају свој статус и привилегије. Или се дешава потпуно супротан процес – „господа“ постају „револуционари“.
Одатле и потиче јако „кратак дах“ такве политике, њена ограниченост на дневна питања очувања или прерасподеле власти и имања.
Оваква ситуација је традиционално настајала због слабости друштвене контроле над политичарима, неразвијености грађанског друштва у Русији. Ситуације се код нас постепено мења, али још увек јако споро.
Не може бити реалне демократије без да се прихватања политике од стране већине грађана, изражавања интереса те већине. Да, може се у кратким временским периодима добар део друштва замајати звучним паролама, визијама дивне будућности; али ако људи касније не виде себе у тој будућности – они ће се на дуго окренути и од политике и од душтвених задатака. То се већ дешавало у нашој историји.
Данас говоре о разним облицима обнове политичког процеса. Али о чему се предлаже договор? Како да се организује власт? Преда власт „бољим људима“? И шта ће даље бити? Шта даље да радимо?
Мене брине, што се код нас практично и не дискутује о томе шта да се ради ван избора, после избора. По мом мишљењу, то не одговара интересима државе, квалитету развоја нашег друштва, нивоу образовања и одговорности друштва.
Чини ми се да грађани Русије треба да имају могућност да разматрају не само квалитете и мане политичара, што само по себи није лоше – већ и конкретно садржај политике, оне програме које имају намеру да остваре ови или они политички делатници. Изазове и проблеме који морају бити у центру пажње тих политичких програма. На који начин можемо да побољшамо наш свакодневни живот, друштвени поредак учинимо праведнијим. Којим аспектима нашег економског и социјалног развоја ћемо дати предност.
Потребан је широк дијалог – о будућности, приоритетима, дугорочним одлукама, националном развоју и националним перспективама. Овај текст и представља позив на такав дијалог.
Где се налазимо и куда идемо
Русија је данас, по основним параметрима економског и социјалног развоја, изашла из дубоке депресије, која је пратила слом тоталитарног социјалистичког модела и распад Совјетског Савеза који је уследио након тога. Без обзира на кризу 2008–2009 година, која је „извукла“ из наших напора читаве две године, достигли смо и престигли показатеље нивоа животног стандарда најбољих година СССР. На пример, просечна дужина животног века је већ сададужа него на почетку деведесетих (90–91.).
Развој економије – а то су пре свега, људи, њихов посао, њихови приходи, њихове нове могућности. У поређењу са 90-тим годинама сиромаштво се данас смањило више од 2,5 пута. Практично су остале у прошлости „зоне константног сиромаштва“ , када у великим градовима радно-способни и активни људи нису могли да нађу посао или им плата није исплаћивана месецима. По подацима независних истраживања, реални приходи четворо од петоро руских грађана премашује ниво 1989. године – „врхунца„развоја СССР-а, после кога су почели пад и дисфункција целог социјално-економског организма државе. Више од 80% руских породица данас има виши ниво потрошње, него што је био средњи ниво потрошње совјетске породице.Снабдевеност кућном техником је порасла за 1,5 пут – до нивоа развијених држава. Свака дуга породица има аутомобил – то представља раст од 300%. Значајно су се побољшали и услови становања. Не само просечни грађанин Русије, већ и наши пензионери данас троше више основних животних намирница него 1990-те године.
Међутим, оно што је најважније – у Русији се за последњих 10 година формирао значајни слој људи које и на Западу сврставају у средњу класу. То су људи са приходима који омогућавају, у прилично широком дијапазону, избор – потрошити или уштедети, шта купити и како провести одмор. Они могу да изаберу посао који им се допада, имају одређену уштеђевину.
И на крају, средња класа представља људе који могу да изаберу политику. Они по правилу имају такав ниво образовања који им омогућава да имају промишљен однос према кандидатима а не да „гласају срцем“. Једном речју, средња класа је почела реално да формулише своје потребе у разним областима.
1998. године средња класа је чинила од 5 до 10% становништва – мање него у касном СССР-у. Данас средња класа чини од 20 до 30% становништва. То су људи чији приходи више од три пута премашују средњи доходак 1990. године.
Средња класа треба и у будућности да се повећава. Да постане социјална већина у нашем друштву. Да расте примајући у себе оне који на себи носе државу – лекара, учитеља, инжењера, квалификованог радника.
Главна нада Русије је висок ниво образовања становништва, пре свега – наше омладине. И то је управо тако – упркос свим већ познатим проблемима и оптужбама на рачун квалитета домаћег образовног система.
Међу нашим грађанима узраста 25–35 година, више образовање има 57% – такав ниво образовања сем Русије је забележен само у још три државе у свету – Јапану, Јужној Кореји и Канади. Експлозивни раст образовних потреба се наставља: у следећој генерацији (15–25 година) може се говорити о претежном вишем образовању – њега ће добити или покушати да стекне више од 80% девојака и момака.
Улазимо у нову социјалну реалност. „Образовна револуција“ суштински мења сам облик руског друштва и руске економије. Чак и ако наша економија у овом тренутку нема потребе за толиким бројем радника са вишим образовањем – назад већ више не можемо. Не треба људи да се прилагођавају под постојећу структуру економије и тржишта радне снаге – економија треба да постане таква да грађани са високим нивоом образовања, са високим захтевима могу да пронађу себи достојно радно место.
Највећи изазов Русије представља обавезу да научимо да искористимо „образовни фазон“ младе генерације, мобилишемо повећане захтеве средње класе и њену спремност да носи одговорност за свој стандард ради обезбеђивања економског раста и континуираног развоја државе.
Образованији људи значе и дужи животни век, нижи степен криминала, смањење асоцијалног понашања, разумније одлуке. Све то заједно – већ само по себи – ствара позитивне претпоставке за нашу будућност.
Али и само то – није довољно.
Повећање благостања у прошлој деценији је у највећој мери било резултат деловања државе, између осталог и због увођења реда у расподелу ренте на природне ресурсе. Доходак од нафте, ми смо искористили за раст прихода становништва, да милионе људи извучемо из беде. Као и да бисмо створили националне резерве за случај криза и катаклизми.
Данас овај потенцијал „сировинске економије“ пресушује, а оно што је главно – нема стратешку перспективу.
Већ је у основним, програмским документима 2008. године, донетим непосредно пре кризе, као главни задатак била постављена диверсификација економије, стварање нових извора за раст.
Нову економију треба формирати за образоване и одговорне људе. У свакој њиховом виду – професионалци, предузетници или потрошачи.
У наредних 10 година у економију ће ући још 10–11 милиона младих људи, међу њима ће 8–9 милиона имати више образовање. Већ данас на тржишту рада 5 милиона људи са вишим образовањем није задовољно не само платом, већ ни врстом посла, одсуством перспективе. Још око 2–3 милиона су стручњаци буџетских установа, који желе да себи нађу нов посао. Сем тога, 10 милиона људи ради у фабрикама које имају заостале, архаичне технологије. Такве технологије треба да оду у прошлост – и то не само зато што нису конкурентне на тржишту. Део ових технологија је напросто опасан по здравље радника и по човекову околину.
Дакле, стварање 25 милиона нових високотехнолошких, добро плаћених радних места за људе са високим нивоом образовања не представља само лепу фразу. То је насушна потреба, минимални ниво задовољења потреба.
На решавању овог општенационалног задатка треба градити државну политику, консолидовати пословне напоре, стварати најповољнију пословну климу.
Убеђен сам да данашњи, а посебно сутрашњи кадровски потенцијал наше државе дозвољава да претендујемо на највише позиције у светској економској конкуренцији.
Будућа руска економија мора да одговара потребама друштва. Треба да обезбеди више приходе од рада, интересантнији, стваралачки посао и да ствара широке могућности за професионални и каријерни раст, створи социјалне лифтове.
Управо ће ово, а не само цифре БНД, обим златних-девизних резерви, рејтинзи међународних агенција и високо место Русије међу највећим економијама света – бити критично у наредним годинама. Пре свега људи треба да осете позитивне помаке, у првом реду, кроз повећање својих личних могућности.
Међутим, мотор за раст треба да буде и биће управо грађанска иницијатива. Ми ћемо засигурно изгубити ако будемо рачунали само на решења чиновника и ограничених кругова крупних инвеститора и државних компанија. Засигурно ћемо изгубити ако се будемо ослањали на пасивну позицију становништва.
Раст Русије у следећој деценији представља ширење простора слободе за сваког од нас. Благостање из туђих руку, благостање без одговорности за своје одлуке у 21. веку напросто није могуће.
Пред нама је још један изазов. Иза уопштених фраза о сагласју и корисности добротворног рада открива се недовољни ниво међусобног поверења људи, одсуство жеље да се баве друштвеним проблемима, бриге о другима, одсуства умећа да се издигну изнад личних интереса – а то је озбиљна и застарела бољка нашег друштва.
У руској култури постоји стара, историјска традиција поштовања државе, друштвених интереса, онога што је држави потребно. Апсолутна већина руских грађана жели да види нашу државу великом и јаком, поштује хероје који су дали живот за опште добро. Али на жалост, понос или брига за државу су далеко од реализације у обичном, свакодневном животу – учешћу у локалној самоуправи, спремности да се иступи у заштиту закона, у реалној добротворној делатности.
По правилу, овоме нипошто нису узрок равнодушност и егоизам, већ елементарно неповерење у своје снаге или неповерење према ближњем.
Али и овде је последњих година ситуација почела да се постепено мења. Грађани се све чешће не задовољавају оправданим захтевима од власти, већ се и сами прихватају за многе прозаичне али јако потребне послове: уређења дворишта, бриге о инвалидима, помоћ потребитима, организацију бриге о деци и много тога другог.
Од 2012. године држава ће почети да помаже оваквим пројектима: на федералном нивоу и у многим регионима су донети програми подршке социјално оријентисаним невладиним непрофитним организацијама. У будућности ћемо значајно повећати обим оваквих програма. Али да би ови програми заиста заживели, потребно је, међу чиновницима одлучно се одупрети увреженим предрасудама у односу на невладин сектор. Иза ових предрасуда су најчешће противљење дељењу средстава, тежња да се избегне конкуренција а и просто страх од одговорности за поверене послове.
Непроцењиву улогу у социјалној бризи, у превладавању отуђења, у формирању поверења и спремности да се мирно решавају конфликти који су неизбежни у друштву које се брзо развија, играју традиционалне религије – Православље, ислам, јудаизам и будизам. У овим односима могу и морају много да учине и школа, средства масовних информација, телевизија и интернет.
Друштво слободних људи није исто што и стадо усамљених, прорачунатих егоиста које није брига за опште добро. Ми никада нисмо били и никада нећемо бити такво стадо. Лична слобода је продуктивна ако бринеш и мислиш и о другима.
Слобода без моралног темеља претвара се у анархију.
Поверење се међу људима гради само када је друштво прожето заједничким вредностима и када људи нису изгубили способност за веру, поштење, осећај за правду. Поштовање закона се јавља само онда када је закон исти за све, када га сви поштују и када је у његовим темељима – правда.
Социјални портрет наше будућности неће бити потпун ако се не каже о још једном, веома важном проблему. 10–11% наших грађана по својим примањима, још увек је испод црте сиромаштва. Из многих разлога. До краја ове деценије треба овај проблем да решавамо. Искоренимо сиромаштво које није примерено развијеној држави. За ово треба користити и ресурсе државе и напоре друштва, његовог заинтересованог, активног дела. Дати приоритет систему социјалне помоћи – и подржавати милосрдни покрет.
У Русији у пуном обиму треба да буде формиран систем социјалне мобилности, социјалних лифтова, који одговара савременом друштву. Треба да научимо да компензујемо негативне социјалне последице тржишне привреде и неравноправност коју она по својој природи ствара. На начин на који су научиле друге државе које одавно живе у капитализму. То је специјална, нарочита подршка коју добијају деца из сиромашних породица ради стицања образовања. То су социјални станови за породице са ниским приходима.
То је потпуно превазилажење било какве дискриминације инвалида, обезбеђивање њиховог равноправног учешћа у свим животним добрима и добром послу. Друштво ће бити успешно, тек онда када наши грађани не буду сумњали у његову праведност.
О новој етапи глобалног развоја
Светска криза, која је почела 2008. године, захватила је све и много тога променила.
Сада већ ни за кога није тајна да економска олуја није била изазвана само цикличним факторима и грешкама у регулативи. Корен проблема је у нараслој неравнотежи. У ћорсокаку се нашао модел изграђен на незадрживом повећању дуговања, на животу на дуг и у трошењу будућности, на виртуелним а не на реалним вредностима и активама. Сем тога, створено благостање се крајње неравномерно делило и дели се између разних држава и региона. И то такође умањује глобалну стабилност, провоцира сукобе, смањује способност међународне заједнице да се договара о горућим, принципијелним питањима.
Лажне вредности се појављују не само у економији, већ и у политици, друштвеној сфери. И овде такође, ничу својеврсне илузорне „нус-појаве“.
Криза је у развијеним државама изродила једну опасну и по мом мишљењу чисто политичку тенденцију: до неодговорног, популистичког повећања социјалних обавеза државе – без икакве везе са растом продуктивности, стварања у одређеним слојевима становништва тих држава социјалне неодговорности. Иако сада већ, многима постаје јасно: ера држава свеопштег просперитета „преко туђих леђа“ се завршава.
Нико не може да живи боље него што ради. Тај захтев се у потпуности односи и на Русију.
Ми се нисмо играли „жмурке“. Наша економска политика је била промишљена и опрезна. У периоду пре кризе озбиљно смо ојачали економију, ослободили се дужничких обавеза, подигли реалне приходе становништва, створили резерве, које ће нам омогућити да прођемо кризу са минималним падом животног стандарда грађана. И више од тога, у јеку кризе смо успели да значајно повећамо пензије и друга социјална давања. Мада су нас многи, нарочито из опозиције, наговарали да што пре потрошимо оно што добијамо од нафте. Шта би се десило са пензијама, да смо се повели за популистима?
На жалост, популистичка реторика, се чула и у недавној кампањи за парламентарне изборе. Вероватно је да ћемо је слушати и у току кампање за председничке изборе, од оних који се и не надају да ће победити и зато олако деле обећања за која знају да неће морати да их испуњавају.
Рећи ћу потпуно отворено: треба и у будуће упорно користити све могућности за побољшање живота наших грађана, али, као и раније, не сме се радити „на јуриш“ да се не бисмо, за разлику од неких држава Запада, одједном суочили са неопходношћу да од људи одузимамо много више него што смо лакомислено дали.
Треба признати, да су, по својим димензијама данашње глобалне диспропорције такве да ће се оне мало вероватно решити у оквиру постојећег система. Да, тржишне амплитуде могу да се преброде. И у већини држава су сада резрађени пакети тактичких мера, које ће омогућити да се са овим или оним успехом реагује на оштре нападе кризе.
Али у дубљем дугорочном смислу данашњи проблеми уопште немају повољни карактер. У глобалу, ово са чиме се данас свет суочава представља озбиљну системску кризу, тектонски процес глобалне трансформације. То је очигледна пројава преласка у нову културну, економску, технолошку, геополитичку епоху. Свет улази у период турбулентности. И без сумње, тај период ће бити дуготрајан и болан. О томе не треба имати илузије.
Очигледно је и финале система, који је створен у ових 20 година после пада Совјетског Савеза – укључујући и феномен „једнополарности“. Данас, пређашњи једини „пол силе“ више није способан да одржи глобалну стабилност, а нови центри утицаја још нису спремни да то ураде. Нагло порасла непредвидивост глобалних економских процеса и војно-политичке ситуације у свету захтева одговорну и са поверењем сарадњу држава, а пре свих сталних чланова Савета безбедности, држава „Велике осморке“ и „Велике двадесеторице“. Потребни су стални напори за превазилажење узајамног неповерења, идеолошких предрасуда и кратковидог егоизма.
Данас највећи економски центри уместо да буду локомотиве развоја, да дају стабилност светском економском систему све више постају узрочник проблема и ризика. Нагло расте социјална и етно-културална тензија. У низу региона планете расту и агресивно агитују деструктивне снаге које, на крају крајева, угрожавају безбедност свих народа земљине кугле. Објективно, њихови савезници су понекад државе које покушавају да „извозе демократију“ уз помоћ насилних, војних метода.
Чак ни најбољим намерама не може се оправдати гажење међународног права и државног суверенитета. Уз то, искуство говори да се првобитни циљеви, по правилу, не постижу а трошкови вишеструко превазилазе очекивања.
У овим условима Русија може и треба достојно да одигра улогу коју јој намеће њен цивилизацијски модел, велика историја, географија и њен културни геном у коме се органски преплићу суштинске основе европске цивилизације и многовековно искуство узајамности са Истоком где се сада активно развијају нови центри економске снаге и политичког утицаја.
У каквом стању Русија дочекује еру глобалне трансформације која нам предстоји?
90-тих година држава је преживела прави шок распада и деградације, огромних социјалних трошкова и губитака. Тотално слабљење државности је у таквим околностима било једноставно неизбежно. Ми смо заиста били на ивици. Сама чињеница да је неколико хиљада бандита – нека и уз одређену подршку споља – одлучило 1999. године да нападне државу са милионском армијом – говори о трагизму тадашње ситуације. Многима се чинило да могу да нас дефинитивно дотуку.
Добро се сећам текста који је ФСБ (Државна служба безбедности – прим. прев.) успела да добије, а ради се о информацији коју је послао својим савезницима у иностранству један од најкрвавијих међународних терориста који је убијао наше људе на Северном Кавказу – Хатаб. Он је тада писао: „Русија је слаба као никада до сад. Данас имамо јединствену прилику: да отмемо Северни Кавказ од Руса“.
Терористи су погрешили у рачуну: Руска армија је уз подршку чеченског и других народа Кавказа, очувала територијално јединство државе и јединство руске државе.
Па ипак нам је био неопходан огроман напор и мобилизација свих ресурса да би се извукли из јаме. Ујединили државу. Повратили Русији статус геополитичког субјекта. Ускладили друштвени систем и подигли палу економију. Обновили основну ефикасност власти.
Морали смо да обновимо ауторитет и снагу државе као такве. Да обнављамо, не бежећи од дубоких корена демократских традиција, великих политичких партија и зрелог грађанског друштва и при том боримо са регионалним сепаратизмом, господарењем олигархије, корупцијом, понекад и са појавама отвореног криминала у органима власти.
Први задатак у оваквим условима представљао је обнову реалног јединства државе, другим речима, успостављање суверенитета руског народа на целој територији насупрот владавини појединаца или група.
Мало ко се данас сећа, колико је тежак био тај задатак, колико напора је захтевало његово решавање. Мало ко се сећа да су се најеминентнији експерти и многи међународни лидери крајем 90-тих година, слагали у прогнозама будућности Русије: банкрот и распад.
Данашња ситуација у Русији – ако би се на њу погледало очима 90-тих година – изгледала би просто као супер-оптимистичка фантазија.
Али баш та «заборавност» и данашња спремност друштва да Русију мере највишим стандардима квалитета живота и демократије најбољи су докази нашег успеха.
Управо зато што смо последњих година, сви ми, народ Русије – много постигли у решавању најважнијих, најхитнијих задатака, држава је издржала ударе глобалне кризе. И данас смо сачували могућност да говоримо о перспективама и стратегијама.
Период обнове је – завршен. Постсовјетска етапа у развоју Русије, као уосталом и у развоју целог света исцрпела је своје могућности и завршена је.
Створени су сви предуслови за кретање напред – на новим основама и у новој улози. Уз све то – чак и у оштрој, непријатној спољнополитичкој и међународној економској ситуацији. У исто време, незаустављива глобална трансформација је уједно за нас и велика шанса.
И овде бих још једном желео да кажем, зашто сам пристао да се у 2012. години кандидујем за Председника Русије. Не желим и нећу да умањујем било чије заслуге у обнови државе. Немали је број таквих. Али остаје чињеница да се, када сам 1999. године, постао председник Владе а потом и Председник наша држава налазила у стању дубоке системске кризе.
И управо је група истомишљеника, за коју је било суђено да окупи и поведе аутор ових редова, ослањајући се на подршку апсолутне већине грађана, на национално јединство по општим питањима извела Русију из безизлаза грађанског рата, сломила кичму тероризму, обновила територијално јединство државе и уставотворну власт, обновила економију и обезбедила у току 10 година једну од највиших светских динамика економског раста и повећања реалних прихода наших грађана.
Данас ми видимо шта је све урађено добро и шта је било ефикасно. И обрнуто – шта треба мењати, шта треба потпуно одбацити.
Као наш задатак у долазећим годинама видим уклањање са пута све оно што нам смета да идемо напред.Завршетак стварања у Русији таквог политичког система, такве структуре социјалних гаранција и заштите грађана, таквог економског модела који ће заједно чинити јединствен, жив, развојни а уједно и јак, стабилан и здрав државни организам, који је способан у потпуности да гарантује суверенитет Русије и просперитет грађана наше велике Отаџбине у деценијама које долазе. Одбранити правду и достојанство сваког човека. Правду и поверење у односима државе и друштва.
Имамо још много задатака које нисмо решили. Појављују се и нови компликовани проблеми, али смо способни да их окренемо у своју корист, у корист Русије.
Русија није држава која се повлачи пред изазовима. Русија се сабира, концентрише снагу и достојно одговара на сваки изазов. Превазилази искушења и увек побеђује. Стасало је ново покљење креативних и одговорних људи који гледају у будућност. Они већ долазе, а наравно и убудуће ће долазити на руководећа места у предузећима, у читавим привредним гранама, у државним установама и у целој држави.
Само од нас зависи, како ћемо одговорити на изазове данашњице и како ћемо искористити своју шансу да бисмо ојачали и учврстили свој положај у свету који се убрзано мења.
У наредним недељама намеран сам да предложим на јавну расправу конкретније идеје у вези са овим питањима.
Превео: Слободан Стојичевић
Двери
Повезан садржај