ЏОНИ ШТУЛИЋ – ИЗМЕЂУ ГЕНИЈАЛНОСТИ И ПАРАНОЈЕ
Пише: Бојан Панаотовић
(ЗАШТО МЕ ЈЕ СЛАВНИ УМЕТНИК НАПАО У СВОЈОЈ АУТОБИОГРАФИЈИ)?
О стваралачком опусу Бранимира Џонија Штулића, једног од најплоднијих и најангажованијих рок музичара и текстописаца са простора бивше Југославије, написано је прегршт књига, социолошких анализа, критика, полемика, снимљено неколико документарних филмова… У њима је речено много тога, али не све. Аналитички нерасветљен углавном је остао новији сегмент Штулићевог стваралаштва, углавном обележен објављивањем његових четрнаест књига, махом превода историјске и филозофске литературе, у издању београдског Плато букса, као и појављивање више од стотине обрада на Yоу тубе каналу, претежно изворних народних песама и севдалинки из свих крајева некадашње Југославије којима је аудиторијум већ месецима уназад запљуснут. Неке од њих, попут „Данке“ Томе Здравковића, „Што те нема“ и „Емине“ већ имају преко 100000 прегледа.
Након велике славе, више од милион продатих плоча, неке врсте културне револуције и рок ренесансе коју је извршио осамдесетих година у СФРЈ, Штулић се, након објављивања албума „Балегари не вјерују срећи“, 1990. године, дефинитивно повукао у своју базу у Хојтену, холандској варошици надомак Утрехта, удаљавајући се све више од рока и музике, а све више се надахњујући Хомером, Тукидидом, Александром Македонским, Лао Цеом, историјском, филозофском, религијском литературом из различитих епоха људског друштва. Да је код Штулића интересовање за класичном литературом дефинитивно надвладало рокерски нерв, извесно је постало на Београдском Сајму књига 1995. године када је објављен његов превод Хомерове Илијаде.
То појављивање на београдском Сајму књига била је заправо последња Штулићева посета овом простору. Од тада па до данас, и поред фанатичних молби обожавалаца, астрономских понуда менаџера, јавних позива колега и пријатеља… да посети неку од земаља некадашње Југославије, он одбија да то учини чак и као туриста или приватно лице а некмоли са гитаром или књигом у руци. Остао је чувен и анегдотски његов одговор на новинарско питање да ли ће поново засвирати у некој од земаља бивше Југославије – „Та земља је сада окупирана а ја не свирам на окупираним територијама“. Живећи као јединствени модерни европски апатрид, одбио је јавне понуде Стипета Месића (док је био на челу Хрватске) и Ивице Дачића да му се по убрзаној и специјалној процедури додели хрватски или српски пасош. Што је више одбијао новинарске и телевизијске екипе и што је ређе давао интервјуе у којима је резолутно тврдио да од повратка нема ништа, то је на Балкану више расла глад за његовим песмама, снимљеним концертима, књигама које су о њему написане… Безброј је бендова које певају његове песме по клубовима у Београду, Новом саду, Загребу… и другим градовима покојне Југославије.
Иако сваки пасионирани љубитељ Азре, односно Штулића и његових песама има свој поглед, сензибилитет, укус, чини се да ипак преовлађује утисак да је Штулић превасходно писац слободе, аутор који доноси дух бунтовништва, побуне против накарадног система вредности, бирократије, медиокритета, хипокризије, осредњости, политичког система који гуши људска права и слободе у оном изворном и аутентичном смислу речи. Другим речима, осим љубавних песама, лирике, мелодрамских крокија, шансона, хитова са певљивим рефренима, Штулић ће понајпре остати упамћен као реалиста који осликава трулеж „смрдљивих градова“, политички систем у коме „Идиоти постају цењени људи“, власт под којом је „Забрањено да се одговара“ и која вели да „Ако не слушаш курвин сине нећеш ни јести“, свет рада у коме правило гласи: „Пијем кавицу данас барем двадесет пута а ефективно радно време ми није ни пет минута“. Другу Титу је поручио:“Блиндирани бродови возили те на све четири стране, збиља си био доследан и великодушан рођаче, располагати туђом муком, није мала зајебанција“. У истој песми изрекао је:“Чини ми се рођаче да је стандард покварио људе…“ Но има и оних који са подједнаком страшћу читају и слушају Штулићеве интервјуе који најчешће такође представљају неку врсту ангажованог перформанса. Можда је једна од инспиративнијих изјава за новине она која гласи: „Тамо где видим Мек Доналдс, одмах знам да је ту сломљена кичма човечанству…“
Иако би критичка анализа феномена Штулић, захтевала далеко више простора од оног који је намењен овом чланку, зауставићемо се овде имајући у виду обећање изречено на почетку овог текста, да ће бити речено нешто о новијим моментима Штулићевог стваралаштва, јер је о данима славе из осамдесетих и деведесетих заиста много речено и написано. Елем, након дуго година тишине и необјављивања било чега, Штулић 2005. године у издању Времена објављује своју стиховану аутобиографију „Смијурија у мјерама“ која представља не само аутобиографску ретроспективу на време Азре и њеног успона већ и низ филозофско, социолошко историјских анализа и погледа на историју балканских народа, распад Југославије, уметничку и рок сцену. А све зачињено десетинама вицева из свих држава екс Југославије.
И поред чињенице да је Штулић и раније штампао и објављивао књиге, културне сцене, медији, јавност у свим државама некадашње Југославије биле су видно изненађене, зачуђене и затечене када је 2010. године, уз помпезну промоцију на Филозофском факултету у Београду, Плато букс објавио комплет од четрнаест Штулићевих књига међу којима су осим проширене аутобиографије под насловом „Смијуријада“, сакупљених новинских текстова о Азри и Штулићу и свих песама које је Штулић написао и преводи многих класичних дела као што су „Илијада“, „Одисеја“, „Херодотова истраживања“, Тукидидов „Пелопонески рат“, Сун Цуово „Умеће Ратовања“ … И док су његови рок исписници попут Бјелог Дугмета Парног Ваљка, Рибље Чорбе и сличних крунили остатке старе славе или покушавали да реинкарнирају сопствено биће поновним окупљањима и повратничким концертима, Штулић се још једанпут определио за пут отпора и борбе за слободу и то преводима и препевима старих филозофа и историчара, делова великих епова и религијских списа који опомињу на зло и поквареност који могу да униште човека и човечанство и на доброту, мудрост, љубав, јунаштво и чојство који могу спасти човека и свет!
У временима све јаче какофоније, медијског хаоса, индоктринације и победе кича и масовне културе над уметношћу, у временима када је нека врста (рок) побуне готово немогућа, подсетити публику на класике, мудраце и филозофе и то језиком прихватљивим новим генерацијама, представља заиста луцидан, храбар и посве несвакидашњи потез. На питање новинара како му је успело да толике године преводи силне књиге, Штулић је одговорио да „Човек у затвору стекне и једну врсту самодисциплине“, алудирајући на сопствено неизлажење из радне собе и континуирани боравак уз књиге и компјутер. Али да човек у затвору осим самодисциплине, може стећи и неку врсту параноје, доказ је управо поменута стихована аутобиографија Бранимира Штулића у којој се он обрачунава готово са свима са којима је био у контакту, а посебно са некадашњим члановима групе Азра, колегама музичарима, продуцентима, издавачима, критичарима, новинарима, фотографима, редитељима филмова о њему и његовом раду, његовим биографима… Најгрђе речи покуде и осуде избљувао је Штулић поручујући на тај начин имплицитно читаоцима како је само он велик док су готово сви остали који се са њим могу доводити у везу, покварени, зли, недорасли, необразовани, а најчешће му раде о глави, желе да зараде на његов рачун, чак би се и радовали његовој смрти…
Тако се код великих уметника, на танком сечиву између генијалности и лудила могу породити и разне аномалије које и поред великих креативних достигнућа замућују перцепцију и удаљавају уметника од реалне слике света и људи око њега. Нико не спори Штулићеву изјаву „Азра то сам ја“, али ако је тако, зашто онда није свирао сам и на концертима наступао сам? Зашто је уопште ангажаовао, рецимо, Лајнера и Хрњака које у „Смијуријади“ ружи на пасја кола? Оштар напад из Штулићевог пера, доживео је и аутор овог текста који је и писац прве књиге о Штулићу која се појавила на тлу бивше Југославије под насловом „Књига о Џонију“ која је између 1993. и 1995. доживела четири издања. Иако ми је у присуству мр Слободана Саџакова и новинара Пеце Поповића, на Сајму књига у Београду, 1995, пријатељски стиснуо руку рекавши да ми је послао честитку након што је прочитао „Књигу о Џонију“, петнаест година доцније у „Смијуријади“ каже да књига „: премда располаже добром сликом на корицама не одскаче истинитим подацима…“, оптуживши ме да сам пошао од тезе како је он направио каријеру из љубоморе према својим конкурентима! При томе, хиљаде читалаца те књиге знају да је реч о панегирику Штулићу од стране једног занесеног деветнаестогодишњака. У књизи се ређају похвале, позитивниу атрибути, суперлативи о Штулићу и Азри. Ипак параноидна свест и у панегирику успе да пронађе напад на себе и сопствену величину!
И на послетку, вредне су помена и спистељске и читалачке пажње, десетине обрада народних песама којима је запљуснут канал Yоу тубе у минулих неколико месеци а које су изазвале велику буру и нови талас интересовања за Штулића и његов рад. Осим самих песама и респектабилног броја слушалаца, крајње су занимљиви коментари посетилаца Yоу туб-а са свих крајева света који се крећу у дијапазону од југоносталгије, преко национализма и српско-хрватских обрачуна – чији је Штулић, преко крајње сентименталних, духовитих, али и аналитичких коментара и запажања. Можда неки с правом истичу да је реч о својеврсном културолошком догађају ин виво и собној револуцији из Холандије, јер је Бранимир Штулић, као нека врста модерног Вука Караџића сакупио, дотерао и у рок форми обрадио изузетне бисере македонске, српске, босанске, хрватске музике, међу којима има оних које су готово заборављене, дочим их је Штулић отргнуо од заборава и у форми прихватљивој младим генерацијама, објавио. Док се на српским, хрватским и босанским телевизијама са националним фреквенцијама врти свакојаки шунд и заглупљују масе превасходно бофл производима масовне културе, Штулић у сопственој режији и у сопственом аранжману, подсећа депримиране и обескорењене балканске народе на њихово национално и културно благо оличено у изворном народном мелосу!
Време ће можда донети нова изненађења и нова дела славног уметника. До тада, Јохан бе гоод! И изреку која гласи „То што сам параноик не значи да ми не раде о глави“, не узимај здраво за готово!
Извор: Видовдан.орг
Повезан садржај