Анђелковић: Хладни дани сећања на српске жртве хрватског геноцида

Дванаестог фебруара 1986. године, Американци су – после систематског отезања дужег од две деценије – изручили Југославији већ јако остарелог хрватског (усташког) министра унутрашњих послова током једног периода Другог светског рата. У питању је био Андрија Артуковић, човек непосредно умешан у покушај потпуног елиминисања Срба са простора тзв. НДХ, како физичким уништавањем већине, тако и покатоличавањем те на тим основама претапањем у Хрвате, односно протеривањем мањине наших сународника. Радило се о ратном злочинцу најгорег типа, који је имао једну од кључних улога у „удруженом злочиначком подухвату“ већег дела хрватске политичко-верске елите, који је резултирао клањем и другим видовима (по правилу изразито окрутне) ликвидације више стотина хиљада припадника српског народа.

МАРГИНАЛИЗОВАНИ ГЕНОЦИД

Не само што је Артуковић начелно учествовао у планирању и спровођењу политике „коначног решавања“ српског питања на територијама које су немачки нацисти доделили својим хрватским следбеницима, већ је и директно био ангажован у вези са организацијом и пуштањем у рад једног од најстрашнијих „логора смрти“ епохе хитлеризма (Јасеновац), те је, између осталог, и лично наредио масакр 4 хиљаде Срба у Широком брегу (мај 1941. године). Ипак, суд у Загребу осудио га је само „за ратне злочине почињене против цивилног становништва у НДХ“, а и због споменутих злодела није погубљен.

Мање је битно што су титоистичке власти процениле да је Артуковић био сувише болестан (старачки дементан) за извршење смртна казна на коју је био осуђен, те што је тако посредан и непосредан крвник стотина хиљада људи остављен да умре природном смрћу (што се догодило 1988. у његовој 88 години). Много је важније што га хрватски комунистички суд није осудио за оно зашта је заправо био један од криваца. А то је геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, спроведен од стране усташког режима уз, несумњиво, масовну подршку хрватског народа (што је био једини геноцид на нашим просторима који се одиграо у 20. веку, ма колико сада биле распростиране лажи о Сребреници, геноциду балканских хришћана над Турцима и Албанцима 1912-13. године, итд.

ВИЛА ЛУБУРИЋ

Пропорционално трансформацији Југославије из комунистичке федерације у конфедерацију национал-бољшевичких држава – односно, уз Титов благослов преузимању власти од стране прикривено сепаратистичких кадрова од стране комунистичких политичара (углавном српских) опредељених за јединство југословенске државе – одвијао се процес историјског ревизионизма. Геноцид почињен од стране хрватских усташа над Србима постепено је, у духу тадашње верзије политике коректности, не само умањиван, већ и суштински релативизован. У контексту тога, прављена је и накарадна симетрија са измишљеним српским (четничким) масовним злочинима над јужнословенским (највећим делом српским) муслиманима и Хрватима.

Да не останемо у домену „теорије“, ево једног срамног примера који сликовито говори о томе; који нас упечатљиво подсећа на који начин је геноцид над Србима гуран „под тепих“, како би постепено био, ако не заборављен, онда бар сведен на „обичне“ ратне злочине над цивилима каквих, у већој или мањој мери, има готово у сваком рату. И какве су, наводно, чинили и Срби током Другог светског рата. Тај пример представља случај тзв. „Виле Лубурић“!

ЗАТИРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

У пролеће 1941. године, усташе су у самом центру Сарајева, у једном репрезентативном здању, основале концентрациони логор у коме су до почетка априла 1945. године (када је главни град БиХ ослобођен) мучиле и убиле хиљаде Срба и Јевреја. Тај логор цинично је прозван „Вила Лубурић“ (по усташком крвнику Вјекославу Максу Лубурићу), а послератна судбина објекта у коме је био смештен, симболички говори о односу нових власти према усташком геноциду над Србима, државном јединству па и нашем народу генерално.

Убрзо  после ослобођења Сарајева донета је одлука да се на месту где се налазио споменути усташки логор направи „Музеј жртава геноцида“ (уз извесно већ тада присутно кориговање његове суштине у духу флоскула о братству и јединству). Вероватно не треба ни рећи, то на одговарајући начин никада није урађено, иако су реализована извесна половична решења. Но, после смене Ранковића, ствари су кренуле још у много горем смеру. Како са државом тако и односом према српским жртвама усташког геноцида.

Југословенска комунистичка власт од самих својих почетака водила је антисрпску политику (одређивање граница и броја федералних јединица, промовисање тзв. црногорске и македонске нације). Но, чињеница је да је то неко време рађено у складу са формулом: „Слабо Српство – јака Југославија“. Грађана је јака федерална Југославија, којој су српски интереси подређивани. То не оправдава тадашње српске комунистичке функционере што су у таквој антинационалној работи учествовали, али су њихови поступци ипак донекле разумљиви. Као загрижени Југословени и комунисти били су спремни да жртвују српске интересе ради стварања и развоја јаке Југославије, за коју су, вероватно, потајно веровали да ће постепено и у националном смислу добити југо-интегрални карактер. Ради заједничке државе са којом су се примарно идентификовали жртвовали су интересе свог народа. Семе које је краљ Александар Карађорђевић посејао међу Србима, увелико је већ давало плодове.

АНТИСРПСКИ ЕПИЛОГ

Међутим, то што су српски југо-комунисти прижељкивали, не да се није десило, већ ја у први план дошло опредељење: „Слабо Српство – слаба Југославија“. После  више циклуса смене присталица државног јединства (при чему је тзв. разрачунавање са, наводно, свемоћном „Удбом“ – која је била тек мач а не срж комунистичког режима – било само један од изговора за удар на њих), започела је убрзана конфедерална трансформација Југославије (па и саме Србије чије покрајине су добиле готово истоветне ингеренције као и републике). Уједно, иако у увијеној форми – наводно као борба против унитаризма, хегемонизма и сличног – започело је бујање првог антисрбизма широм СФРЈ. Укратко, после разарања Српства, на ред је дошло рушење Југославије.

У таквом идејно-политичком контексту, епилог је добила и прича око „Виле Лубурић“. Почетком 70-их година главна зграда и пратећи објекти тог усташког логора смрти, одлуком тадашњих босанско-херцеговачких власти, срушени су! На месту где се налазила крвава „Вила“ – веровали или не – муњевито је саграђено дечије обданиште. Једино што је остало да сведочи о страхотама које су се ту дешавале – и то на апстракцијама обесмишљен начин, тако да готово више није ни било јасно ко је кога ту убијао, и зашто је то чинио – била је неугледна комеморативна плоча! Тако су титоистичке власти „одавале почаст“ не само сарајевским већ и других српским мученицима које су брутално поубијале хрватске усташе!

ВАПАЈ ИЗ ДРАКУЛИЋА

А како садашњи официјелни Београд одаје почаст тим нашим страдалницима? О томе треба да размислимо током овог хладног фебруара! У зимском месецу током  кога није само Артуковић изручен Југославији (где није осуђен на адекватан начин), већ се десио и један од најмасовнијих и најбруталнијих појединачних усташких покоља Срба током Другог светског рата (понаособ можда и најгори). Хрватске усташе су – тачно пре 70. година – 7. фебруара 1942. године, у Дракулићима код Бања Луке, у року од неколико сати, хладним оружјем масакрирале 2300 српских цивила. Мећу покланим, раскомаданим и маљевима усмрћеним људима, било је и 550 деце! Колико грађана Србије то памти? Који „велики“ српски медији су се ових дана, када су били дужни да то учине, тиме бавили? Да ли смо се потрудили да ико у свету зна за тај ужасни злочин?

Титоистички режим је прекрајао историју. Геноцид над Србима приказиван је као низ злочина окупатора и њихових (неретко неименованих) „домаћих слуга“ над народима Југославије. Ипак, из идеолошке обланде како-тако провејавала је истина. Ма колико искривљавана на идеолошки подобан начин, и макар у контексту општег неговања сећања на НОБ, ипак, усташка зверства и њихове жртве нису сасвим гурнуте у вртлог заборава. Да није дошло до српског буђења крајем 80-их година, те да је СФРЈ у позном (огољено антисрпском) виду потрајала још коју деценију, можда би се и то десило. Но, за тако нешто није било времена, па су чак и на месту где је била „Вила Лубурић“, до 1992. године одржавани какви-такви годишњи комеморативни скупови.

У данашњој Тадићевој Србији, с друге стране, о геноциду над „прекодринским“ Србима током Другог светског рата, како генерално тако и у вези са конкретним масовним покољима и стратиштима, врло мало се говори. Ваљда, председникова неумесна и неоснована извињења Хрватима и свима другима, у светлу историјске истине, више не би деловала релевантно. Чињеница је да су они и у најновијој, а камоли нешто старијој прошлости, учинили много више зла нама него ми њима (о коме год да се ради у нашем окружењу). То неотитоисти жуте боје желе да заборавимо. И тако, одрицањем од српских жртава а не само територија, иностраним менторима на наш рачун исплате надокнаду за довођене на власт. Јер, Вашингтон и Брисел су, у „регионалној идили“ коју на тзв. „Западном Балкану“ граде, Србима наменили место лоших момака који упорно морају да се кају за своје „злочине“ и ради „њих“ сопствене интересе подређују другима. У тој комбинацији – коју је „наш“ режим, нажалост, прихватио – нема места за истину о усташком геноциду над Србима. Као ни за злодела која су нам од стране Хрвата, Арбанаса и тзв. Бошњака учињена од 1991. до данас.

СРПСКИ ЗИД ПЛАЧА

Тадићев естаблишмент се према геноциду над Србима односи чак и горе од титоистичког режима из времена ескалације антисрпства. То, као и све друго лоше што нам је учинио, не смемо да му заборавимо и опростимо. Дужни смо да се својски потрудимо да га на изборима (или ако њих покуша да лажира путем народног бунта) отерамо и тако онемогућимо да даље разара нашу земљу и прекраја историју. А од нових власти – сада пре свега причамо о усташком геноциду – морамо енергично да захтевамо да се према њему односе онако како доликује.

Зар су српске жртве мање вредне од јеврејских? Ако се сећање на холокауст посвећено негује широм света, бар у својој држави на исти начин дужни смо да се односимо према усташко-хрватском геноциду над Србима. Зато захтевајмо од оних који настоје да замене Тадића и његове на челу државе, да део њиховог државног програма буде и вођење одговарајуће политике у вези са сећањем на наша „поља смрти“.

У Израелу од 1953. године, на основу одлуке тамошњег парламента (Кнесета), постоји монументални меморијални центар (Јад Вашем), посвећен холокаусту, односно јеврејским жртвама нацистичког геноцида. Први корак у правцу другачијег односа према српским мученицима из времена Другог светског рата, требало би да буде оличен у енергичном залагању за оснивањем меморијалног центра сличног израелском и код нас. Он је важан сам по себи али и као база за деловање на ширење истине о геноциду над Србима, како у свету тако и у самој Србији. Дужно поштовање јеврејским жртвама холокауста, али несхватљиво је да српска деца о њему и њима данас знају више него о својим прецима који су доживели још монструознију судбину (ужасну смрт клањем па и комадањем делова тела, а не само релативно брзу ликвидацију гасом). Свако ко истински жели да мења Србију, мора да почне и од промене таквог стања. Народ који не памти своје страдалнике, призива нове несреће! Зар нам их није било доста?

Извор: Фонд стратешке културе, Москва