Антисрпски кругови нападају „национализам“ потврђено прозападне власти док прорежимски аналитичари са патриотским реномеом прозивају опозицију да је неспособна (па и да неће) да се бори за националне интересе. О чему се ту ради?
Недавно је Фонд за хуманитарно право оптужи генерала Диковића да није достојан места начелника генералштаба. Како тврди НВО Н. Кандић, током службовања на Косову и Метохији, у време шиптарске побуне и НАТО агресије на Србију, он није учинио ништа да спречи, наводно, велики број злочина над цивилима који су се десили у зони његове одговорности. Убрзо је у државни врх, и то директно а не преко војних структура, стрелу „одапела“ и (у погледу струке и србофобије) колегиница госпође Кандић. С. Бисерко, председница ХОС-а (Хелсиншког одбора Србије), на страницама, по антисрпским ставовима познатог, сарајевског магазина „Дани“, ускликнула је: „Борис Тадић је марионета српских националиста“. Због тога је Весна Пешић, на сајту култне радио емисије српских национал-мазохиста („Пешчаник“), Тадићевом режиму запретила да ће „другосрбијанци“ против њега повести тотални рат.
РЕЖИРАНА ПРОПИТИВАЊА
Док се наведено дешавало, „јавни“ и други медији под контролом власти, али и њени представници лично, упињали су се да нам демонстрирају да се режим није уплашио „другосрбијанских“ јуришника. Примера ради, на РТС-у се даје велики простор и значај офанзиви антисрпске НВО фаланге, а њој се ту „лавовски“ супротстављају разни формални и неформални режимски службеници, били они државни секретари или квазипатриотски аналитичари којима су широм отворена врата Тадићеве ТВ Бастиље (погледати новија „издања“ емисија „Упитник“ и „Да. Можда. Не“). А и наш, евроатлантизму привржени, министар одбране, укључио се у ту битку „главом и брадом“.
Са свих ТВ фреквенција и на ударним страницама штампаних медија – оштро је, до јуче недодирљивој Н. Кандић, „подвикнуо“. Шутановац је рекао да оно што њена организација ради у вези са генералом Диковићем, не само да је непримерено, већ је у неким сегментима и монструозно. Уједно, исказао је своје очекивање да начелник генералштаба затражи судску заштиту. Да о скорашњем „херојском“ обрачуну режима са Угричићем – који је претходно годинама пуштан да у најосетљивијој културно-идентитетској сфери несметано води отворено антинационалну политику – и не говорим. „Печат“ се тиме већ много бавио.
Укратко, „другосбијанци“ су бацили рукавицу режиму у лице, а он им је узвратио оним што треба да изгледа као шамарчина. Тако је отпочела режирана туча коју ћемо, уз помоћ жутих и пожутелих медија, сигурно имати прилику да пратимо у предизборном периоду. Јер, ту власт, између осталог, види свој спас. Ствар је у томе да – како је још шездесетих година убедљиво доказивао амерички социолог Џ. Клепер (аутор књиге „Ефекти масовних комуникација“) – људи најлакше и најбрже усвајају оне садржаје који су у складу са њиховим раније дубоко укорењеним представама (макар и делимично потиснутим а нетачним), и то било да се ради о идејама или о особама које их исказују. А када се вешто манипулише свешћу грађана, то се дешава чак и упркос њихових актуелних политичких убеђења. Из њих проговори пробуђена прошлост ма колико била у сукобу са реалношћу.
РУСКИ ИЗБОРНИ РУЛЕТ
Да би било јасније о чему се ради, прво да се осврнемо на један пример из недавне прошлости нама блиске Русије. Пред председничке изборе 1996. године, јавна и интерна истраживања јавног мнења, показивала су да тадашњи председик те земље, Борис Јељцин, нема никакве шансе да поново буде изабран. Но, у политици никада не треба рећи – никад. Маркетиншки магови режима и са њим тесно повезаних олигарха, дали су све од себе да преокрену ситуацију у корист Јељцина (односно моћника који су иза њега стајали). Циљ је био да Руси буду застрашени причама о „економском слому“ и „изолацији“ која ће му претходити, односно о повампирењу тотлаитарног система у најгорем ГУЛАГ виду.
Та медаља је имала и другу страну. У споменутој игри своју улогу имали су и они који су – по договору, а служећи се својим демократско-грађанским имиџом – са мондијалистичких позиција нападали Јељцина да је, наводно, прикривени руски националиста, односно да и више од опозиције која о томе говори, сања великодржавне снове. Опет, „патриоте“ које су радиле за режим, у исто време нападале су главне опозиционе конкуренте власти да нису искрено национално оријентисани, односно да причају празне приче како би преварила бираче док, у ствари, робује истрошеним комунистичким идејама. Власт која није имала чиме да се похвали на све начине настојала је да дискредитује опозицију а свој имиџ бар индиректно, у контрасту са њеним, учини бољим.
Полазило се од тога да просечни бирач жели препород државе, али се и плаши да његова ослабљена земља не крене путем опасне конфронтације са западом, која би њему донела нове економске и друге муке. Зато је посредно требало створити привид да је режим реал-патриотски опредељен, и да ће без обзира на све претходне неуспехе, успети да земљи донесе много више користи од његових супарника, који „прете“ да је упропасте. Они су истовремено оптуживани од стране разних прорежимских фактора – као што смо видели – и да су национални екстремисти, и да нису довољно патриоте. Док Јељцинов патриотизам није много хваљен (што би било цинично с обзиром на оно шта је урадио) али је он, ипак, из извесних кругова оптуживан да је на националистичким позицијама. Уз то, од већине „аналитичара“, отворено је хваљен као „прави Европејац“ и „реформатор“ који ће, само ако му се за то да прилика, пре или касније, успети земљи да донесе бољу будућност.
Људи прогутају и неспојиво када је добро упаковано па ефекат није изостао. Чак и чврсти симпатизери опозиције – од којих су многи почетком 90-их поверовали Јељцину па су се потом разочарали – уплашили су се да ће им без њега бити горе. Уплашили су се да ће им плате и пензије бити још мање, али неретко и да патриотска опозиција заправо шурује са неким западним центрима моћи те да ће довести до распада Руске Федерације. Отуда, услед економских (и донекле патриотских) страхова, масовно нису изашли на изборе, док је режим успео да на своју страну привуче многе, на почетку предизборне кампање неопредељене грађане, па и тада софт симпатизере опозиције. У другом кругу, руски колега актуелног српског Бориса Нејаког, успео је да победи са скоро 54% гласова!
СРПСКА ПРЕВАРА 2008
„Коалиција за европску Србију“ – тј. ДС са својим партенерима којих се сада наводно стиди (Г-17 плус, СПО, Чанков ЛСВ), успела је да 2008. превари немали број грађана служећи се у многоме сличном методологијом као Јељцинов тим 1996. године, те да тако створи основ да стране амбасаде и тајкуни одраде свој део посла у вези са формирањем владе са СПС-ом. Ипак, Тадић је на протеклим изборима имао много више простора од свог руског имењака да прича о патриотизму. Поручивао нам је „И Косово, и ЕУ“. Али, од 2008. године, и наивни су видели да су то биле бајке. Официјелни Београд је полако дизао руке од КиМ-а. Сада је са таквом политиком ушао у завршну фазу, срачунату на то да накарадна косовска квазидржава успостави институције и на етнички доминантно српском северу Косова, те да буде олакшано међународно њено представљање.
У таквим околностима исто као и некада Јељцину, постало му је тешко да говори о свом „патриотизму“. Такође – док из дана у дан запосленост пада а беда грађана драматично расте – неумесно је говорити о економском рају у који нас „воде“ Тадић, Ђилас, Јеремић. То све знају режимски маркетиншки магови. Зато сматрају да је потребно код грађана посредно обновити представу о вођама режима као људима који нису равнодушни према националним интересима, те који, и поред света негативног што нас је задесило, имају потенцијал да нас изведу из егзистенцијалне пустиње. Стога, бојовници „Друге Србије“ програмирано нападају режим и тако, намерно револтирајући грађане и побуђујући њихове емоције (које гуше критичку свест), заправо им шаљу „ружичасту поруку“ о власти: она је наводно реал-патриотска. Без обзира што даје Косово и на други начине подрива државност Србије, Н. Кандић и С. Бисерко нам кажу да су „жути“ прикривени „националисти“, а маркетиншко-медијска логистика је ту да на основу речи особа за које верујемо да имају нос за све што бар мало мирише на Српство, поверујемо да су Тадић и они који са њим (или иза њега) владају, бар минимално посвећени народу и држави.
Да би се то десило – то никако не смемо да заборавимо – ту су и већ поменути квазипатритоски аналитичари, који, док се „боре“ са антисрпским лобистима и софистицирано бране власт, нападају опозицију да је у погледу дефицита патриотизма, наводно, гора од актуелног естаблишмента. Опет, ту су, на другом сектору истог антиопозиционог фронта, и „грађански аналитичари“ те представници режима, који нам поручују да је опозиција екстремистичка и да нас тако води у нове ратове и изолацију. Како нам је ових дана, у том духу, поручила потпредседница ДС-а, Јелена Триван – напредњаци нису ништа друго до маскирани радикали, које воде стари људи и надахњују старе идеје.
ИСТИНА И ЛАЖ
На нама је да проценимо да ли су разни режимски чиниоци и аналитичари у праву, па имамо опозицију која је у исто време и ратно-хушкачка, и подређена западу, али је у нечему ипак једнозначна: економски је деструктивна. Или је такав склоп свега и свачега негативног, ипак у јави немогућ. Поготово, када је проверљива истина да имамо више или мање национално опредељену опозицију, о којој у целини или појединим њеним сегментима, можемо да мислимо ово или оно, али која није довела земљу до литице на којој сада стоји, и, с друге стране, власт која је несумњиво одговорна што је „европеизација“ Србије резултирала тиме да имамо сахаро-афричку беду и корупцију, непотизам те системски лоповлук најгорег оријенталног вида. И уз то, државу која се полако, захваљујући владајућим „родољубима“, суштински трансформише у (територијално окрњену) колонију.
Руси су 1996. године поверовали да од веома лошег може да буде и још горе, ако промене баш оне који су им донели зло. Поверовали су у вешто пласиране лажи и доживели потпуни суноврат стандарда крајем 90-их, готово потпуно преузимање националних ресурса од стране олигарха, те јачање државно-ерозивних процеса. Срећом по њих, на површину је испливао Путин и, уз све недостатке које и даље карактеришу Русију а које не треба превиђати, позитивно преокренуо ток њене историје. Но, ми и ако којим случајем имамо неког свог Путина, нисмо Русија. Немамо ни њено пространство, ни природно богатство, нити војне капацитете, а далеко смо и од њене виталности која произлази из снажне империјалне традиције. Све то значи да ћемо тешко, на начин налик руском, исправити фаталну грешку евентуално направљену на предстојећим изборима. Зато, ако они који су нас 2008. године превели жедне преко воде, на нешто модификован начин поново успеју да нас обману – сигурно нам се и дугорочно, а не само краткорочно, црно пише. Са њима – који су органски повезани са „друосрбијацнима“ и Западом, ма колико се правили да су се посвађали – пропаст је извесна. Са опозицијом ипак није.
Пише: Драгомир Анђелковић
Извор: Печат
Повезан садржај